Pivara u centru grada nekada je bila najveći ponos Zrenjaninaca. A u to vreme bilo je mnogo toga na šta su stanovnici mogli biti ponosni – Zrenjanin je slovio za jedan od najrazvijenijih industrijskih gradova.

Prehrambena industrija doprinela je tome da Zrenjanin postane istaknut grad u celom regionu, ali ni hemijska, tekstilna i metalska industrija nisu zaostajale. Suhomesnate konzerve iz BEK-a, dekostroza iz IPOK-a,  šeširi iz Begeja, čarape iz Udarnika… sada su pojmovi iz daleke prošlosti. One kojoj pripada i veliki industrijski grad Zrenjanin.

Danas, nažalost, priče o svemu tome deluju kao gradske legende, a ona koja govori o zrenjaninskom pivu zvuči najnestvarnije.

Pivara na obali reke Begej – počeci

Zrenjaninsko pivo i pivara uopšte uglavnom se dovode u vezu sa Lazarom Dunđerskim. Međutim, prva pivara, tačnije, radionica za kuvanje piva datira iz 1745. Sebastijan Krajcajzen, Nemac koji se, prema podacima, doselio u naše krajeve i podigao tu radionicu, shvativši da je reč o unosnom poslu, napravio je pogon za proizvodnju piva. Ovo je, ujedno, bio i prvi ozbiljniji industrijski pogon u gradu na Begeju.

Podignut je upravo na mestu gde i danas stoji kompleks pivare, s tim što se odmah pored, u to vreme, nalazio drveni most. Hroničari beleže da se na tom velikom posedu pored zgrada i pogona nalazilo i veliko dvorište. Tu su se organizovale zabave na kojima se točilo pivo i slušala muzika. Ova pivara je upamćena i po tome što je baš iz nje 1807. godine krenuo veliki požar koji se proširio na ceo grad.

Vlasnici Ferenc Roža i Lazar Dunđerski

Posle požara, vlasnici pivare su se menjali. Nekoliko vlasnika kasnije, pivaru je kupio Ferenc Roža, poznat po tome što je izgradio i hotel „Roža“, koji se danas zove „Vojvodina“. Roža se nije zadržao kao vlasnik – pivara je zahtevala mnoga ulaganja, a njegovi planovi očito su bili drugačiji. Kupio ju je, 1898. godine, Lazar Dunđerski.

Upravo u njegovom vlasništvu zrenjaninska pivara postaje slavna. Početkom XX stoleća Dunđerski u potpunosti rekonstruiše objekte, odlučuje se za rešenje koje se, u tehnološkom smislu, tada smatralo vrhunskim. 

Arhitektura kompleksa

O objektima koji su bili izgrađeni tokom XVIII stoleća nema detaljnih informacija. Originalni planovi nisu sačuvani, te se jedino prema planu grada otkriva ponešto. Utvrđeno je da se tadašnji posed prostirao na pet katastarskih jutara. Pivara je bila spratna, dok su pomoćni objekti bili prizemni.

Pročitajte i: Dragiša Brašovan i naš grad Zrenjanin

Iako su se vlasnici menjali, objekti nisu trpeli značajnije izmene sve do Lazara Dunđerskog. Ritmičnost, harmonija, svedena dekoracija i likovnost, koji su se najviše zapažali na fasadama ka Begeju, prema mišljenju arhitekata, smatraju se kvalitetima bez premca. Naime, upravo rekonstrukcija načinjena 1911. godine omogućila je da se zrenjaninska pivara istakne kao jedna od reprezentativnijih primera industrijske arhitekture u Vojvodini.

Bilo je arhitektonskih intervencija na kompleksu i nakon godine njene velike rekonstrukcije, ali je pivara sačuvala svoju vizuelnu lepotu. 

Pivara danas živi samo u sećanju

U državno vlasništvo pivara prelazi 1945. godine. Vrhunac u pogledu kvaliteta Zrenjaninsko pivo dostiže sedamdesetih godina XX veka. Tehnički maksimum pivara je zabeležila osamdesetih godina – proizvela je 406.000 hektolitara piva i energetskog napitka „tut-gut“.

A danas? Danas je epilog dobro poznat – pivara slovi za jednu u nizu žrtava tranzicije i privatizacije. Na kraju leta, kad dođu Dani piva, Zrenjaninci istovremeno uživaju u degustaciji novih ukusa, ali i žale što u gradu koji slavi pivo, pogona koji ga proizvodi odavno nema.