Begej, reka koja izvire iz Krašoseverinskih planina u susednoj državi Rumuniji istovremeno se vrlo usko vezuje i za naš grad. Snaga ove povezanosti ogleda se u činjenici da se Zrenjanin još naziva i grad na Begeju.
Veliki Bečkerek, odnosno Petrovgrad, kako su ranije glasila imena našeg grada nekada je gotovo disao na ovoj reci. Nadaleko se pripoveda kako se od vode iz reke spremala supa za nedeljni ručak, dok su leta proticala na plažama – bilo ih je i u centru i na periferiji. Grad je živeo i uživao. Mlađim generacijama ove priče deluju nestvarno, jer reka usred grada danas skoro da je bara.
Reka iz Rumunije
Preciznije, Begej izvire u karpatskom području kod Pojane Ruske, a nastaje stapanjem tri manja rečna vodotoka – Njarad, Jer i Beregso. Prolazi kroz komšijski Temišvar i kroz naš grad teče ka Tisi, čija je leva pritoka, te se u nju kod Titela i uliva. Reka je dugačka 254 kilometara, od toga je 76 km u našoj zemlji. Srednji Banat preseca tačno po sredini, što je bilo značajno za razvoj vodenog saobraćaja i trgovine koji su se odvijali upravo ovom rekom. Tako je bilo do polovine 20. veka, pa se zato i kaže da se život Banata odvijao upravo na reci Begej.
Begej i radovi na regulaciji toka
Prve aktivnosti koje se tiču regulacije toka otpočete su u 18. veku. Radi obezbeđenja od čestih poplava koje su otežavale saobraćaj, prokopan je kanal od oko 70 km između Kleka i Temišvara. Ovaj potez je označavao i napuštanje starog toka reke, ali se time omogućila plovidba većim delom godine.
Dalje, tokom 19. i početkom 20. veka Begej je, radi obezbeđenja stalne plovidbe, pregrađen sa šest brana i ustava za propust plovnih objekata. Rumunija je imala dve ustave i brane na reci, a kod nas su bile četiri – kod Ečke, Kleka, Titela i Itebeja. Ti radovi su doprineli da rekom saobraćaju velika plovila neophodna za prenos i trgovinu. Na taj način su poljoprivredni proizvodi preko Dunava, Tise i Begeja dopremani do evropskih centara.
Begej je omogućio da glavna stanica za utovar – istovar bude upravo Veliki Bečkerek, odnosno Petrovgrad, današnji Zrenjanin. Prosečan promet celokupnog saobraćaja na reci na kojoj je naš grad tokom tridesetih godina prošlog veka iznosio je oko 300.000 tone robe. U čitavom vodenom saobraćaju Kraljevine Jugoslavije, Petrovgrad kao glavna luka na ovoj reci, zauzimao je prvo ili najdalje treće mesto. I dalje zvuči nerealno, zar ne?
Obala nikad nije bila naročito uređivana
Promet robe se u manjoj meri odvijao do 1958. godine, kada je Begej zatvoren za transportni vodeni saobraćaj – razlog je ležao u tadašnjoj političko-ekonomskoj situaciji. Čak ni u vreme svoje najveće ekonomske iskorišćenosti, Begej očito nije zavređivao da se vodi računa o njegovim obalama i koritu. Pokušaja jeste bilo, ondašnja država obećavala je da će obezbediti sredstva za čišćenja reke koja se nazivala žilom kucavicom Banata. Obećano, nažalost, nije nikad ispunjeno.
Begej danas kao da je sasvim druga reka
Ime našeg grada bilo je neodvojivo od ove reke, dok mladi iz našeg grada teško da mogu sliku reke danas povezati sa pričama starijih. Istorijska previranja uticala su na sve – menjao se grad, menjali su se ljudi, a ni Begej nije izbegao tu sudbinu.
Mnogi delovi Begeja više ne postoje, ono što je ostalo čini da sve po čemu je reka u gradu bila čuvena deluje kao san. Iz begejske vode odavno se ne kuva banatska supa. Nema kafana na obali, nema ni plaža – što bi ih bilo kada je kupanje zabranjeno. Vesti koje se tiču Begeja jedno vreme više su pripadale hronici i mračnim informacijama nego što su radovale sugrađane.
Današnje stanje donekle je bolje – pecaroša ima, ponovni život mu se obećava, predlozi se iznose, pomaci se događaju. Ipak, sve je toliko daleko od onog što su nekad i ovaj grad i ova reka predstavljali jedno drugom.
Entuzijasti se ponekad okupe i upuste u sređivanje okoliša i obale i to je vrlo važna poruka koju treba zapamtiti o gradovima i rekama – oni su uvek jedno. To je ujedno istina i našeg grada i našeg Begeja.
